Povodom najnovijih izjava u vezi redefinisanja vojne obaveze državljana Republike Srbije, otvara se pitanje validnosti predloženog koncepta otkupa i funkcionalnosti ovog rešenja s obzirom da se konačna profesionalizacija Vojske Srbije (VS) predviđa za 2010. godinu.

Na skupu “Vidovdanski dani dijaspore”, održanom 29. juna 2007. godine u Beogradu, državni sekretar Ministarstva Odbrane Zoran Jeftić, izneo je ocene da se u inostranstvu nalazi oko 44.000 regruta Vojske Srbije, od kojih samo oko 15.000 ima odobren privremeni boravak u inostranstvu (Beta, 29/06/2007, “Uskoro otkup vojnog roka za dijasporu”). Ova cifra označava samo regrute za koje se zna da žive u inostranstvu dok se slobodnije procene kreću između 50.000 i 60.000 vojnih obveznika, registrovanih i neregistrovanih, koji nisu regulisali vojnu obavezu, a stalno žive u inostranstvu.

Od demokratskih promena u Srbiji 2000. godine, ovaj, verovatno najveći problem mladih iseljenika republike Srbije, nije dočekao nikakvo rešenje niti pravni akt koji bi omogućio reviziju teške situacije. U periodu 2001.-2005. godine veliki broj ovih ljudi je imao problema sa vojnim institucijama koje uglavnom nisu pokazivale razumevanje o nemogućnosti regulisanja vojne obaveze, što je rezultovalo u podizanju brojnih krivičnih prijava i nemalog broja hapšenja na graničnim prelazima.

Još od pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine, Republika Jugoslavija, zatim Srbija i Crna Gora, pa potom Republika Srbija, definisala je svoj državni put prema integracijama u evropske institucije, EU, pa i NATO. Iako je ovo poslednje još uvek tema političke debate, i Ministarstvo Odbrane i Generalštab ostaju na stanovištu da se Vojska Srbije približava NATO standardima jer su to za sada najbolji standardi. Shodno tome, Srbija je pristupila Programu Partnerstva za Mir na samitu NATO-a u Rigi 29. novembra 2006. godine (http://www.mod.gov.yu/02ministarstvo/021-sekpo/021-hronologija-s.htm), što je ocenjeno kao veoma važno za stabilnost u regionu. Prijem u Partnerstvo takođe predstavlja priznanje za već dostignuti stepen i brzinu reformi u Srbiji što može pozitivno da utiče na unutrašnju političku i bezbednosnu dinamiku u regionu i u samim zemljama regiona, po mišljenju načelnika Generalštaba VS general-majora Zdravka Ponoša.

Od oktobra 2000. godine VS je prošla kroz veliki set reformi i mera restrukturiranja. Ipak jedan, a možda najvažniji stožer vojske, vojna obaveza i regrutni sistem, ostaje netaknut. Sve od izmena Zakona o Vojsci, donetih 1994. godine, usled mobilizacione krize, ovaj domen većinom ostaje netaknut. Putem amandmana, zakon je menjan i dopunjavan sedam puta (u 1996, 1999, 2002 i 2005. godini). Osnovni tekst je objavljen u Službenom listu SRJ broj 43/94, a izmene i dopune u Službenom listu SRJ BR. 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i u Službenom listu SCG 7/05 i 44/05. U glavne izmene spadaju uvođenje institucije civilnog služenja, izmena Zakona o putnim ispravama tako da status vojne obaveze ne može biti uziman kao faktor pri izdavanju pasoša, i redovni vojni rok je skraćen na 9, i potom na 6 meseci.

Ipak se ništa u regrutnom sistemu i konceptu vojne obaveze nije izmenilo, iako relevantne institucije vlasti najavljuju punu profesionalizaciju vojske do 2010. godine. Donete su dve amnestije krivičnih gonjenja za izbegavanje obaveze, februara 2001. i aprila 2006., koje više ukazuju da postoji veliki problem u vojnoj obavezi u današnje vreme, a pogotovo kod građana Srbije koji stalno žive u inostranstvu.

Ovih meseci Ministarstvo Odbrane se oglasilo u medijima navodeći da su Zakon o Vojsci i Zakon o Odbrani spremni za skupštinsku proceduru. Novi Zakon o Vojsci navodi (u Članu 198) da će i dalje važiti članovi iz starog Zakona o Vojsci (Član 100 stav 1, Čl. 279 do 336 i 340 do 345) koji definišu vojnu obavezu. Konkretno, novi Zakon o Vojsci se bavi redefinisanjem zakonskih okvira gotovo svega, osim same vojne obaveze, koja do daljnjeg ostaje netaknuta, sa notom da će se njoj posvetiti poseban zakonski akt.

Grupa građana Srbije iz inostranstva oformila je 2004. godine neprofitnu organizaciju i internet stranicu http://www.dijaspora-vojna-obaveza.html radi formiranja baze informacija o ophođenju vojnih institucija, kao i apelovanja na pomak u rešavanju problema vojne obaveze za stanovnike dijaspore. Daleko veći cilj bilo bi rešavanje vojne obaveze za sve stanovnike Srbije, to jest, postupno ukidanje regrutnog sistema i postepeni prelazak u profesionalnu vojsku do 2010. bez dodatnih komplikacija oko otkupa vojne obaveze koji bi imao zakonski okvir od samo dve godine. Ova organizacija navodi da je koncept otkupa diskriminatoran ukoliko se odnosi samo na stanovnike dijaspore, i da velika većina ljudi van Srbije verovatno neće plaćati otkup, što zbog toga što će čekati skoru profesionalizaciju, što iz animoziteta prema vojnim institucijama zbog kojih su više od deset godina bili krivično gonjeni pod pretnjom hapšenja pri ulasku u Srbiju.

Ova organizacija ima tri cilja od kojih je pružanje saveta i pomoći ljudi na njihovom sajtu prvi i primarni. Druga dva su ukazivanje na mogućnosti regulisanja vojne obaveze u zakonskim okvirima i apelovanje da se njihovi predlozi za budući zakonski okvir u novom zakonu uzmu u obzir. Najveći pomak napravljen je u širenju znanja o delu važećeg Zakona o Vojsci (Član 305 stav 2) po kome dvojni državljani koji stalno žive u inostranstvu služe vojni rok samo po sopstvenom zahtevu (http://www.mod.gov.yu/DOKUMENTA/PDF/Vojna%20obaveza%20i%20sluzenje%20vojnog%20roka%20-%20Izmene%20i%20dopune%20%2015.12.2006.pdf , strana 2, drugi paragraf). Ova odredba koja definiše da se regrut koji ima dvojno državljanstvo i stalno živi u inostranstvu može uputiti na odsluženje vojnog roka samo na sopstveni zahtev i po odobrenju načelnika Generalštaba, uneta je u Zakon o Vojsci Jugoslavije 1999. godine (Službeni list SRJ 74/99). Očito da je uvođenje te promene u godini NATO intervencije bilo motivisano ne samo uslovima koje regrut treba da ispuni (dvojno državljanstvo i stalni život u inostranstvu) nego i predostrožnošću prema ”sumnjivim elementima” koji se mogu pustiti u vojsku samo ako to odobri načelnik Generalštaba. Nezavisno od motiva, navedena zakonska odredba je do danas ostala na snazi.

Do pre tri godine su Generalštab i vojni odseci tumačili ovaj deo zakona na način po kome dvojni državljani moraju da odsluže vojni rok ili u Srbiji ili u drugoj zemlji u kojoj žive, čime je zaobilažena mogućnost da dvojni državljani regulišu vojnu obavezu po zakonu, prebacivanjem u rezervni sastav. Od tada, proširilo se znanje o ovom delu zakona, pa je danas moguće započeti ovu proceduru čak i preko diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu. Ova procedura zahteva da vojni obveznik prvo obavi regrutaciju u Srbiji, a podnošenje molbe za prebacivanje u rezervni sastav često biva odugovlačeno i opstruirano od strane vojnih odseka ili konzulata (najčešće gore navedenim pogrešnim tumačenjem zakona), tako da je pravna intervencija, ponekad i žalba Vrhovnom Sudu Srbije, često bivala neophodna. Pored ”tumačenja” da dvojni državljani mogu biti oslobođeni vojne obaveze u zemlji ako su je regulisali u inostranstvu (što u zakonu nigde nije napisano), tokom proteklih godina pribegavano je i ”tumačenju” da se boravak u inostrantsvu priznaje samo ako je legalan – po shvatanju ”tumača” – ako ga je odobrio nadležni domaći vojni organ. Ovo ”tumačenje” nije ispravno jer zakon definiše da je privremeni ili stalni boravak u inostranstvu legalan samo uz odobrenje vojnog organa, dok Član 305 pominje stalni život, a ne stalni boravak.

Tri glavna predloga organizacije Dijaspora Vojna Obaveza za pravni okvir regruta iz dijaspore u novom zakonu (http://www.dijaspora-vojna-obaveza.info/res5.htm) su:
1. Olakšavanje procedure za oslobađanje dvojnih državljana koji žive u dijaspori, tj. eliminisanje potrebe za regrutacijom i jasna i nedvosmislena definicija koja garantuje da dvojni državljani Srbije nisu obavezni da služe vojni rok, bez ikakvog uslovljavanja služenjem u drugoj državi.
2. Snižavanje gornje starosne granice vojne obaveze sa 35 na 27 godina koja je bila na snazi pre mobilizacione krize 1994. godine, kada je podignuta na 35 godina.
3. Eliminacija diskrecionih prava Generalštaba i donošenje nedvosmislenog i transparentnog zakonskog okvira za odobravanje odlaganja vojne obaveze koji se ne može proizvoljno tumačiti, kojim državljani Srbije koji nemaju dvojno državljanstvo, mogu po dokazu legalnog boravka u inostranstvu odlagati vojnu obavezu do 27. godine. Ako i posle 27. godine mogu da dokažu da legalno borave u državi gde žive, prebacuju se u rezervni sastav.

U međuvremenu, Republika Srbija šalje veoma kontradiktorne signale svojim građanima koji stalno žive van nje. Bivša postava Ministarstva za Dijasporu (2003.-2007.) je u svakom obraćanju navodila kako će rešiti osnovne probleme rasejanja, dok u realnosti nije imala nikakva zakonska ovlašćenja da zaustavi krivično gonjenje i hapšenje velikog broja ljudi pri ulasku u državu. Značajan broj zvaničnika Srbije konstatno ponavlja kako su uspešni mladi građani Srbije u dijaspori najveći ambasadori naše države koji mogu najviše doprineti statusu države u inostranstvu ili restrukturiranju na domaćem planu, dok se u isto vreme ništa ne preduzima da se reši najveći problem srpskih mladića u inostranstvu. Vlada Srbije predlaže Zakon o Državljanstvu kojem je svrha da privuče (ili zadrži) što više ljudi da postanu državljani Srbije, dok sa druge strane postoje zakoni koji navode značajan broj ljudi da se ispisuju iz/odreknu od državljanstva, i postavlja stvari tako da upis muškog deteta u državljanstvo Srbije nosi sa sobom teret vojne obaveze ili otkupa iste.

Iako još uvek nema zvaničnog dokumenta o nacrtu Zakona o Vojnoj Obavezi, prema intervjuu objavljenom u frankfurtškim ”Vestima”, 18/10/2007, izvor Ministarstva Odbrane navodi da bi koncept novog zakona i dalje obavezivao regrute na 28 dana obavezne obuke sa mogućnošću da se nakon toga otkupi ostatak vojne obaveze po ceni od 12 puta prosečne mesečne plate u Srbiji (4.329,6 evra u vreme davanja intervjua). Ostaje neobrazloženo zašto je u cenu uračunato 12 mesečnih plata ako je redovan vojni rok samo šest meseci, a obavezna obuka traje jedan mesec. Takođe, iako je pomak da Ministarstvo Odbrane nudi ovaj predlog i građanima Republike Srbije, ipak se ne bi rešio problem mladića u dijaspori. Za većinu ljudi koji su stalno zaposleni u zapadnim zemljama bilo bi veoma teško, ako ne i nemoguće, dobiti 28 vezanih slobodnih dana koliko je potrebno za obaveznu obuku, a da se time ne ugroze njihove profesionalne karijere. Na kraju, ne pominje se ni rečju pravni okvir za dvojne državljane koji stalno žive u inostranstvu, iako su oni po već pomenutom Članu 305 Stav 2, važećeg Zakona o Vojci, izuzeti od obaveze služenja vojnog roka, i postoji bojazan da bi novi nacrt Zakona mogao eliminisati ovu mogućnost, što bi umesto relaksiranja vojne obaveze imalo obrnutu nameru.

Kao zaključak ostaje prilično čvrst utisak da se u sedam godina društvenih i političkih reformi u Srbiji, pitanje vojne obaveze prebacivalo kao vruć krompir od jedne vlade do sledeće. Svakako da je to najvećim delom bilo zbog političko/ekonomskih nepovoljnosti profesionalizacije i reforme masovne državne instutucije kakva je bila JNA/VJ/VSCG/VS, kao i zbog velikog broja ljudi koji bi se odjednom našao kao tehnološki višak, kao i zbog otpora u samoj vojsci. Za sve to vreme najviše su trpeli regruti, naročito oni iz rasejanja, kojima je bilo nemoguće odazvati se na služenje vojnog roka. U slučaju da se novi Zakon o Vojnoj Obavezi, koji će prvi doneti istinske reforme, donosi nakon tek 7-8 godina demokratske vlasti, veoma je važno da on bude funkcionalan, da bi se izbeglo novo gomilanje krivičnih prijava i nastavak problema. Predlaganje otkupa vojnog roka sa obaveznom jednomesečnom obukom uliva vrlo malo poverenja, posebno ako se ima u vidu skora 2010-ta godina kao rok za profesionalizaciju i potpuno napuštanje koncepta bilo kakve vojne obaveze. Za ovih preostalih dve ili tri godine, regrutima u dijaspori treba ponuditi fleksibilne uslove odlaganja vojnog roka, ako mogu dokazati da tamo borave legalno, dvojne državljane u inostranstvu osloboditi obaveze, i postepeno smanjivati broj regruta iz Srbije pozvanih na redovno služenje, da bi se do 2010-te godine vojska potpuno profesionalizovala.